Pozdrav, vojsko oštrih olovaka…

Spavaj, mila, sutra se rano ustaje. Ali mama, što ću ako me učiteljica nešto pita a ja ne budem znala – upitala je uplašeno. Neće sutra biti teških pitanja, sigurna sam. Samo će vas pitati kako se zovete, koliko godina imate, kako vam se zovu mama i tata, tako to… Ti samo reci : ’’Ja se zovem Beba. Imam sedam godina.’’ Ne, mama, šest i pol…

Jaoooo, krenuli ste u školu…!? Bravo, bravo, e pa mama, nije šala, prvašić – pljuštale su čestitke sa svih strana. Izabrali smo ruksak i pernicu, i bilježnice svjetlucavih korica. I novu haljinu i cipelice. Vlado je precizno izmjerio udaljenost od kuće do škole. Tristo metara, rekao je. Daleko je, pomislila sam. Daleko je za njezine male nožice. I torba je prevelika. Iskrivit će leđa. Mala je. Tako je mala. Nije fer, mogli smo pričekati još malo s tom školom. Ti nisi normalna, rekao je moj muž. Dijete ima sedam godina i vrijeme je da krene u školu. Da, tebi je normalno, meni nije. Ja bih voljela da su je ostavili za dogodine. I nema punih sedam, za tvoju informaciju.

Bit će da sam ja jedina majka koja se ne raduje tom prvom razredu. Ali ne radujem se. Mislim, O. K. je to sve, znam da se mora, ali sad nešto da skačem od sreće – ne skačem. Zašto? Kako zašto? Pa, da se ne lažemo – kad kreneš u školu, djetinjstvo, ono pravo, zauvijek je gotovo. Koliko god mala obveza ta nova škola bila – ipak je obveza i više nema zezanja. Htio ne htio, u ponedjeljak ideš u školu. Vikendom učiš i pišeš zadaću. Ne možeš više u rujnu na more. Ideš u školu. Ne možeš više spavati do deset. Ideš u školu.

Pa lijepo je to, upoznat će nove prijatelje, rekla je moja mama. Da, upoznat će nove prijatelje, blago nama. Sad je više neće maltretirati stari prijatelji iz vrtića, sad ima novu ekipu… Ih kakva si ti, prekine me mama, uvijek misliš na najgore. Ne mislim na najgore, mama, tako je to. Djeca znaju biti okrutna, podsmjehivati se i rugati jedni drugima, a to boli.

Sjećaš se one Ivone, male, sa šiškama…? Kako ne, kaže moja mama, Ivona, divno jedno dijete… E pa vidiš, to ’’divno jedno dijete’’ nije se htjelo igrati s našom Bebom dok joj ova ne donese pakiranje žvakaćih guma, Orbit. Šumsko voće. Svaku večer isplakala bi svoje oči da me namoli da joj ujutro kupim te žvakaće, jer ako nema žvakaća – Ivona se neće igrati s njom. Eto kakva krasna dječica rastu uokolo. Vidiš, o tome ti pričam.

Ti misliš – mene je strah učenja, obveza, tablice množenja, abecede…? Mama, lako mi je za slova, naučit ćemo ih pa sve da su kinesko pismo. Nego, ne znam kako da odgajam, učim životu… Ne znam što da joj kažem. Ako je dobra, šuti i gleda svoja posla – neće se proslaviti. A opet, ne želim ni Ivonu broj dva. Nisam načisto i zbog toga se nimalo ne veselim tom prvom razredu i polasku u školu. Zato što nas čeka još puno novih ’’prijatelja’’, puno neprospavanih noći, tisuću njezinih zašto na koja nemam odgovor.

Fantaziraš, kaže mi Vlado. I premekana si. Naša djeca su često tvrđa nego što mislimo. Vidi, ti si se uplašila škole, a ona jedva čeka. Leži u krevetu i ne može spavati, suviše je uzbuđena. Idi, poljubi svog prvašića, bolje nego da tu bauljaš po kuhinji.

Izašla sam na prstima. Jedva je zaspala. I dalje si prestrašena, primijeti Vlado. Moraš se opustiti. Ako si ti u grču, prenosiš tu nervozu na dijete. Daj, molim te, pa to je samo osnovna škola. Nije se rodio taj tko ju nije završio. Sve će biti u redu, vidjet ćeš. Take it easy, kaže i uhvati me za ramena. Sad ponavljaj za mnom. Moje ime je Dubravka. Imam trideset sedam. Ne, trideset šest i pol…