Od pitome smo sorte, mein Damen und Herren…

Jesi li spreman? Jesam. Beba..? Tu je. Ključevi od auta? Tu su. Požuri, rekli smo oko osam, kasnimo. Žurim. Jesi li im što kupila? Njoj kavu, njemu bocu pića, maloj čokoladu. Hoće li to biti malo? Neće, kupit ćemo i cvijeće, za prvi put to je skroz O. K. Nisi uzela neku jeftinu kavu…? Ne brini, najskuplja je, nećemo se osramotiti. A piće…? Ono vino što su nam kumovi donijeli, valjda je O. K. I oni imaju jednu djevojčicu – kažem Bebi. Imat ćeš se s kim igrati, neće ti biti dosadno.

I tako, krenemo u goste kod Branka i Vere. Branko – Vladin kolega s posla. Pristojno druženje, tek da se upoznamo, ništa pretjerano, bez namjere da preraste u neko veliko prijateljstvo. Ali zvali su nas, pa eto – da probijemo led.

Skockali smo se mi za medalju. Da budemo pristojni, sve je kako treba. Ja sam isfenirala kosu. Vlado je obuo nove cipele, s kožnim potplatom. Poludjet ću koliko mi se kliže u njima – rekao je. Mama, svrbi me glava. – kukala je Beba. Nemoj se tamo češkati, mislit će ljudi da imamo uši. Pa je l’ imamo uši? – upita Vlado. Nemamo. Svrbi je od kape. Dođi da mama vidi – rekoh dok smo još imali vremena za jedan brzinski pregled u liftu. I…? Što i…? Od kape, kad ti kažem. Ali mama, jaaaako me svrrrrrbi… Šuti, nemoj da te tko čuje…!

Ding dong! Dobar daaaaaan… Evo nas… E pa drago nam je… Uđite… Samo ću vas zamoliti da se izujete – kaže ona. Da se izujemo…? Je l’ baš moramo? – upita Vlado kroz smijeh. Da nam ne ozebu noge – doda. Uuuuuu, mislim si, čim se on boji da mu ne nazebu noge znači da je obuo one tanke čarape. Il’ još gore – neke koje su izlizane na peti. Toplo je kod nas, kaže ona. A i šlapice su tu, samo se poslužite.

Ima nečeg što me jako živcira u tom izuvanju u gostima. Mislim, kakva je to fora…? Ako sam se već sredila, i ako sam odjenula ONU haljinu koja mi dobro stoji samo u kombinaciji s OVIM čizmama na petu, vjerojatno sam htjela ostaviti nekakav dojam. A ako me ti već s vrata izuješ u papuče – to više nije to, mislim – propadne mi cijeli styling, mogla sam onda i u trenirci doći. Ako je zbog higijene – pa nekako mi ni to ne ide u glavu, nismo ni mi preko njive gazili pa da ti ne znam kako zaprljamo. Draga moja, mislim si, sad si me izula i nikad više.

I tako, nakon što nas je poizuvala u hodniku, domaćica nas uputi ravno u kupaonicu. Evo, kaže – sad možete oprati ruke. Nas troje se pogledamo. Što je ovo? Što će nam raditi? Mislim, oprala bi’ ih ja i sama, al’ da me ovako vode – te sad se izuj, sad peri ruke –  to još nisam vidjela. Jesi li presvukao potkošulju…? Mislim, ako krene sistematski.

Evo, ovo je za vas, kažem i pružim joj onu vrećicu, konačno. Kava je za malu, piće za tebe, čokolada za Branka – počne se Vlado šaliti. Hvala. Niste trebali. Ja ne pijem OVU kavu, Branko ne podnosi alkohol, a naša Mila ne voli čokoladu. Uostalom, ta je GMO, a mi jedemo samo organsku hranu.

Htjela sam je pitati: ’’A je li, gusko jedna neodgojena, kakvu ti to kavu piješ kad ti ova poznata ne valja. I sve i da ti ne valja, to se ne govori tako. U pravu si za jedno – stvarno nismo trebali… A sad mi lijepo vrati i moju strong deluxe kavu i moju čokoladu s lješnjacima od 300 grama i moje vino sorte rizling, pa da se raziđemo, jer mi nešto govori da se organski ne podnosimo.’’

I popijemo nekako tu NJEZINU kavu. Ma kakva kava, bućkuriš nekakav, ako mene pitaš, al’ ’ajde. Onaj nesretnik, Branko, cuclao je gaziranu vodu cijelu večer, Mila je bacala čeznutljive poglede na čokoladu. Čuj – dijete koje ne voli čokoladu? To nema nigdje. Otkako je svijeta i ljudi i čokolade – nema tog djeteta koje ne voli čokoladu. Postoje samo mame koje brane djeci čokoladu, a to je, mein Damen und Herren, već drugi par rukava.

I nije mi za njezinu kavu, ni za njegovo piće i nepiće, ali jadno dijete, mislila sam. Jadno dijete. Što smo joj trebali donijeti? Djeci se uvijek nešto nosi. Djeca se uvijek nečemu vesele. Ne pamtim, ali pričala mi je baka da su njoj, kad je bila mala, donosili u maramici kocku šećera i jabuku i da se silno veselila tome. Moja mama je dobivala mandarine i svilene bombone, ja kasnije čokolade i ne vidim zašto se i moje dijete i dijete moga djeteta ne bi veselilo čokoladi…?

A zašto se vas dvije ne odete malo igrati? – upitam Bebu. Nije ona mala pa da se igra – dočeka me Vera spremno. Mila spusti pogled. Opa, pomislim, ovdje nešto opasno ne štima. Ona ne pije kavu, on ne smije probati vino, dijete se ne igra, goste izuvaju i dezinficiraju s vrata…

Vlado, jesi li popio kavu…? ’Ajde polako pa idemo, sutra rano ustajemo… Beba, dušo, je l’ te jako svrbi…? Bože, samo da nisu uši… Nema ni tjedan dana kako smo ih se riješili… Je li i Mila znala imati uši…? Znate, one male, koje skaču i po pola metra…? Nije…? Uuuu, kakve su to napasti, da vam ne pričam. Al’ ne brinite, ove naše su domaće, pitome, tako reći – organske.