Nit’ brige, nit’ pameti…

Tolike godine a ne zna knedle napraviti – čudila mi se moja mama, i to onako kako se samo rođene majke mogu čuditi rođenoj djeci. Kao – kako sam mogla tako ju razočarati…? Zar je moguće jedne obične knedle da ne znam napraviti…? Ne znam, pa što…? Kao da su mi knedle božje slovo? Mogu izdržati još ovoliko i bez tih griz knedli, ali neću da mi dijete po pet puta traži repete kad odemo u goste na ručak i da me sramoti. Kad vidi knedle, k’o da je ne znam što vidjela, ozari se od sreće. Voli ih više nego kinder jaje. Hajde, reci mi kako se rade.

Uzmeš žlicu masti pa dobro izmutiš. Mikserom? Tko je vidio mikser prljati zbog knedli, brecnu se mama. Ruke imaš pa muti. Onda dodaš griza. Kol’ko? Pa onako, ni punoni malo. Moja mama ima te ’ni-puno-ni-malo’’ mjere u koje se samo ona razumije. Ona kad staviš ’nako’’- bude taman kako treba. Moje ’nako’ možeš mačku o rep zakačit’. Kol’ko ‘nako? Dvije-tri žlice, vidjet ćeš, kad bude gusto. Jako gusto, malo gusto, srednje gusto, gusto k’o za palačinke…? Odmahuje glavom. Je l’ i to ’nako’’ gusto? E, da, baš tako gusto.

Dobro. Što još…? Jedno jaje. Samo jedno? A kol’ko bi ti, deset? Pa pitam, što se odmah tu… Dobro, dodam jaje, i…? I mrvu soli. Možeš i malo brašna, žlicu za kavu, ne treba više. I kap mlijeka. Samo kap…? Samo kap. Kap je isto tako mjerna jedinica, isto kao i zera i mrva i trunka. A tek kad mi kaže uspi onako odoka, a mene je sram pitati, pa idem guglati, da vidim koliko je to točno.

Čudo je moja mama. Svakog vraga ta zna. Kako i ne bi – u njezino vrijeme bilo je sramota nešto ne znati. Vrijedili su onoliko koliko znaju napraviti i popraviti. Koliko knjiga su pročitali. Mi smo drugo. Malo njanjavi, malo razmaženi – postala je moda ne znati, eto tako, neke osnovne stvari. Pa prva ja – trideset i šesta mi je. I mama draga, ne bi vjerovala koliko toga još ne znam.

Sramota je reći, ali i dan-danas – ne znam oprati zube a da se ne isflekam. Ne znam zamijesiti kruh. Ni zašiti puce, onako kao ti. Ne znam se isfenirati. Zabole me ruke, napola, pa odustanem. Ne znam ni račun za struju rastumačiti, ne razlikujem jeftine i skupe kilovate i mogu me preveslati kako hoćeš. Ne znam čitati ugovore, posebno ne one kojima se obavezujem na nekakvo beskonačno davanje i vraćanje.

Ne volim upute za uporabu, i ne čuvam jamstvene listove. Ne znam razbiti jaje a da mi ne upadne ljuska. Makar komadić. Ne događa mi se uvijek, ali u devedeset posto slučajeva – moj omlet krcka. Ne znam zakucati čavao, ne mijenjam gumice na slavinama, ni gume na kolima. Ne znam čime se skidaju mrlje od kave. Ne znam parkirati u rikverc.

Ne znam nalakirati nokte sama. Lijevu ruku još nekako, desnu nikako. Ne znam srediti obrve. Ne znam klizati. Nikad nisam ni znala. Isto tako ne znam pojesti samo kockicu čokolade. Pojest ću sve, pa bila ona od sto grama, tristo grama, svejedno. Ne znam šišati šiške, ni svoje, ni tuđe, iako uporno pokušavam. Vježbam na Bebi dok još mogu.

Ne znam biti ljuta duže od pet minuta. Ne znam prešutjeti kad treba. Ne znam ni reći što treba. Ne znam izabrati pravi sir na placu. I ne razlikujem kravlji od kozjeg. Nemam pojma koji je glavni grad Kambodže, ni što se točno dogodilo u Jajcu četrdeset i neke, nisam vrsni poznavatelj povijesti, nisam čitala Tolstoja, ne znam žmireći pokazati Zagreb na karti, nikada nisam bila u Trstu, ne znam se cjenkati, nisam nikada bila izviđač, ne znam kako se orijentira u prirodi, i nemam blagog pojma kako se na esperantu kaže hvala. Ne znam i točka. Nikada neću znati. Što da kažem – džabe smo krečili, draga mama. Toliko si se trudila oko mene, a ja, eto – ni brige ni pameti. Djeca nikada ne ispadnu onako kako smo to htjeli, je l’ da…?

Utrpava mi ceker u ruke. Ponesi… Što je to..? Ponesi djetetu… Kako da nosim teglu juhe kroz cijeli grad…? Ponesi. S knedlama je. Razveselit će se. Reci da si ih ti napravila, ne mora znati. Ne mora znati, ali znat će da su tvoje. Moje su uvijek tvrde. Idem, žurim. Uvijek nekamo žuriš, ljuti se. Takav je život mama, što mogu? Dankun, kaže. Molim…? Dankun. Hvala. Esperanto, zaboravljaš…?