Mazit ću ga, pazit ću ga i zvat ću ga Snoopy

Apsolutno ne dolazi u obzir – rekla sam. Apsolutno. Ona je napravila “onu” facu. Usta su se iskrivila, kao u tužnog klauna, brada podrhtavala, a oči napunile suzama. Onda je uslijedilo ‘ali, mama…’ Ništa ali mama, već smo pričale o tome, ne može i točka. “Ali mamice, on je tako sladak…” Znam da je sladak. I je sladak. Ali nije samo sladak. On piški i kaki i netko mora ozbiljno voditi računa o njemu. “Ja ću voditi računa o njemu, obećajem”, rekla je i opet me pogledala onako. Srce mi se stegnulo. Stvarno ću brinuti o njemu, mamice – ponovila je. Srećo, ti ne možeš brinuti ni o sebi. Mogu, mama. O. K. Udahnula sam. Nije treptala. Nije disala. Samo dva ‘bambijeva’ oka uprta u mene. Bespomoćna sam. Ne mogu ti ništa obećati, rekla sam. Ali razmislit ću.

Što ću to razmisliti, da mi je znati? Mislim, nije to igračka pa da je sutra vratim u dućan ili poklonim nekom. To je pas. Pravi pas. Da, sad je malen, sladak, ali što kad naraste? Tko zna koliko raste?

Ne raste puno, rekao je Vlado. To je terijer. Terijer? Ne dolazi u obzir, terijeri su živčani. Skaču kao da su na federima. A što misliš o maltezeru? Neeee, oni imaju onu dugačku dlaku, linjaju se. A pekinezer? Malen je. Stalno bih se bojala da ću ga nagaziti. Labrador…? Rotvajler..? Lassie…? Vlado, ako sam ikada i pomislila da bih mogla imati psa u kući – nisam mislila držati tele. Daj nešto manje, da ide uz mene.

Znači primila si se, upitala je Goga. Nisam. Jesi, vidim ti po faci. Ahahaha, znači, i ti si upala u dječju klopku. Nisam. Jesi, jesi… Nisam, samo sam rekla da ću razmisliti. Aha, kako da ne. Sjećaš se, kad smo bile male, pa je tvoja mama rekla da će “razmisliti”…? Što se poslije dogodilo? U roku od dva mjeseca dovela si joj Bubija, dvije mačke, hrčka, ribice i patuljastog zeca. Tako je, sjećam se.

Bubi… kakva je on dobrica bio … Mogao si mu raditi što hoćeš, nikad nije ni zarežao… Spavao je kod mene u sobi, bože kako je smrdio, al’ već je bilo kasno. Psi ne smrde, ispravila me Goga. Neki od njih možda imaju specifičan miris, ali ne smrde. Dobro, Bubi je imao svoj specifičan miris zbog kojeg je mama htjela poludjeti, jednom ga je ubacila u kadu i okupala lenorom, češao se tjednima nakon toga, sjećaš se…

Sjećam se. Imala sam ribice. Pa papagaja. Pa patuljastog zeca koji je narastao na veličinu pudlice. Pa mačku. Pa Bubija. Ime je dobio jer je bio pun buha kad smo ga našli. I dan-danas se češem kad ga se sjetim.

A da joj ipak dozvolimo, upitao je Vlado. Mislim, nema brata, nema sestru, pa… Da, lakše mi je kupiti štene nego opet napraviti dijete. Pošteno, nema što. Sredili ste me nabrzaka. Sjetite se toga kad ga budete šetali na minus deset, u šest ujutro. Može Scooby, predloži Beba. Mila, Scooby je doga, oni su golemi. Ali mama… Ništa ali mama. Doga ne dolazi u obzir.

Vlado, ti ćeš ga voditi van, rekla sam. I ti ćeš čistiti za njim kad se upiški i to… I ti ćeš ga voditi po veterinarima. Hoću, rekao je. Neću sudjelovati u odgoju, odlučila sam. Nemam ništa s tim. I nema penjanja na krevet, ni hranjenja iz ruke i sa stola. Može, složio se. I potraži nešto malo, molim te, da ne smrdi i da se ne linja. Da je pametan i da sluša, da ne grize cipele, kablove, namještaj, ništa. I da zna kad mu se kaže sjedni, lezi, dođi, donesi.

Boja? Pa nemam pojma, bijeli su mi slađi. I neka ima crnu njuškicu, i malene uši. I repić. Nemoj molim te one bez repa. Duda, prekine me. Molim? A kako bi bilo da, za početak, uzmemo jednog na baterije…?