Dobro jutro, ljepoto!

Mimoišle smo se na vratima, Mrvica i ja. Da nije onih njezinih morskoplavih okica, teško da bih je prepoznala. “Bok, dušo”, rekla sam. Nije me primijetila. Nije joj za zamjeriti – bila je previše zauzeta pokušajem da nadglasa svoju majku.

“Do deset i točka”, rekla je Goga. “Mislim, stvarno, ti nisi normalna”, siktala je Mrvica. “Sve moje frendice ostaju do dvan’est, samo ja moram k’o najveći debil doći kući u deset!? Mislim, s kim ja to živim, ono?” “Skrati jezik, ono”, upozoravala je Goga iz kuhinje, ali Mrvica nije odustajala. “Kako sve moje frendice mogu…?” “Ne zanimaju me sve tvoje frendice, ja ih nisam rodila, ja sam rodila tebe, i dok živiš pod mojim krovom…”

O, ne – dok živiš pod mojim krovom… Svi smo tu priču slušali. Dok živiš pod mojim krovom, nećeš mi se tako odijevati. Dok živiš pod mojim krovom, ta šminka ne dolazi u obzir… Dok si pod ovim krovom, ima da si u krevetu u deset i točka. Mislim, kome treba ta priča…? Ono.. Zar nije dovoljna kazna buditi se svakog jutra u tijelu petnaestogodišnjaka…?!

O da, teško je. Toliko je teško da se ponekad pitam kako uopće preživimo taj nesretni pubertet. Kada bih sad, u ovim godinama, svakog jutra uvjeravala sebe kako sam najružnije stvorenje na svijetu, kako je moj nos golem a uši klempave, teško da bih izdržala i tjedan dana – normalna. A s petnaest sam to uvelike radila. I ja i pola osmog A.

Bože, kako sam ružna, mislila sam. Pogledaj tu kosu, pa to je užas. Jedva čekam da krenem u srednju, da obojim kosu, ovo nije boja, ovo je, ne znam ni ja, užas. I pogledaj te bokove. Gle koliki su. Prava sam mačka. Ne. Slonica. Grozna sam. Nisi. Jesam. Nisi. To ti samo onako kažeš, znam da sam grozna… “Pssssst, evo ga, ide! Je li me pogledao? Je. Stvarno? Baš pogledao, ili samo onako u prolazu? Baš pogledao, kad ti kažem”. Ljudi moji, ne zezam se, bila sam ozbiljno nesretna. I ozbiljno uvjerena da sam najružnije stvorenje na svijetu. O, da, i da me nitko ne voli.

Trebalo je da prođe dosta vremena pa da prestanemo komentirati djevojke oko sebe. “Vidi kako je debela, prava prasica, bože me sačuvaj, vidi joj se celulit kroz trenirku, je l’ da, baš je grozna, kako je nije sram, ja ne bi’ takva izašla na ulicu, nema toga…” Sad vidim da je to bilo pakosno s naše strane, i da smo, zapravo, bile jaaako, jaaaako nesigurne u sebe.

Trebalo je da prođe bar deset godina pa da počnem uživati u sebi takvoj kakva jesam, da pogledam druge žene oko sebe, svoje prijateljice, poznanice, da kažem – O. K., točno je, ima nas raznih, i mršavih i debelih, i sisatih i ravnih, i velikih i malih, i s iksericama, i sa strukom i bez struka i sve su različite i sve su mi lijepe. Zato ne dam svojih trideset i kusur ni za što na svijetu.

Ovo su sjajne godine. Konačno sam zadovoljna sobom. Konačno sam u dobro-jutro-ljepotice điru. Nemam više one napadaje histerije zbog toga što ne stanem u XS kao nekad. Neće svijet propasti ako i ne stanem. Ne spuštam rolete, usred bijela dana i ne inzistiram da ugasi svjetlo svaki put kad se spomene seks… Mislim, nije ni on Brad Pitt, pa…? Ne bojim se vlastitog lika u ogledalu. Ne krijem se iza preširokih majica. Ne padam u depresiju zbog sedamsto grama viška. Nemam više onaj rezon da sam s pedesetdevet kila mačka, a sa šezdeset opasno debela. Ne krijem svoje slike. Lijepo mi je u vlastitoj koži i to je to.

Deset i jedna minuta. Mrvice nema. “Ma samo kad mi dođe…”, psuje Goga. “Tužit ću je ocu. Pa neka on vidi što će s njom. Ja ću skrenuti zbog tog djeteta, ozbiljno.” “Daj, kažem joj, popusti, nemoj tako”. “Ti šuti, vidjet ćeš kad tvoja naraste. Pitat ću te onda ja…”

“Što ti je…? Buljiš u to ogledalo otkako si došla”. “Nemam pojma, nešto gledam. Reci mi, ali iskreno, je l’ ja imam veliki nos…?