Dečko, drago mi je

Ušla je sva zadihana, rukom pokazavši u smjeru sudopera. Što je, pobogu…? Što se dogodilo…? Vode – rekla je. Vode mi daj, i kocku šećera, da se smirim pa da ti ispričam. Jeste svi dobro? – upitala sam. Klimnula je glavom i nastavila muljati onaj šećer po ustima. Pa to je jedino važno – rekla sam. Samo da smo zdravo, što god drugo da je – riješit će se već nekako.

Ima dečka, rekla je i rukom obrisala vodu s brade. Tko…? Mrvica. Mrvica ima dečka. Dobro, i…? Kako ’’dobro i’’…? Nije dobro. Petnaest godina, prvi srednje – i ima dečka. I ti si imala dečka u tim godinama. Jesam. I ja i ti. Ali naš dečko u ono vrijeme – i njezin dečko danas – to se ne može usporediti.

Mi smo se držali za ruke, pratili su nas do kuće, nosili nam torbu… a ovaj njezin… Upoznala sam ga maloprije. – Pa pričaj, kakav je…? – Ne pitaj. Prvo mi je poslala tristo porukica danas… ’’Mama je l’ mogu van, mama a zašto ne mogu, mama a svi idu samo ja ne… mama, čeka me Saša… pa što ako nema nikoga kod kuće… mamamamamama’’

I tako, dođem ja kući, kad ono – međutim. Dignuta daska na WC-školjki. Odmah mi je bilo sumnjivo, krenem od jedne do druge sobe. Lopovi nisu, znam. Otvorim spavaću, ništa. Dnevnu – ništa. Njezinu – i imam što vidjeti. Sjedi ona na krevetu i ljubi se. S kim…? Pa s njim, bog te neće, s njim! – I kakav je…? – Ne znam. Visok je. Ogroman. Gledala sam ga odozgora.

Mama, to je Saša, znaš… Saša… – rekla je Mrvica. – Ja sam mama, rekla sam i pružila ruku. Klempavi mutant je nešto promumlao. – Grozna si, ne mogu ne primijetiti. Klempavi mutant – kako možeš tako, pa i tog mutanta je neka majka rodila. – Neka je – skoči Goga. Neka ga je rodila sto puta, ja moje nisam rađala da mi se vucara tamo s nekim… klempavim mutantima.

Ako se ljubi kad sam ja tu, što li tek radi kad mene nema…?! – Što misliš, što radi…? – Misliš da radi? Stvarno misliš da radi…? Petnaest godina, Duda, nije li prerano…? – Rano je. I iskreno se nadam da ne radi to što mi mislimo da radi, ali vremena se mijenjaju… Možda je Mrvica bila mrvica kad se rodila, ali danas je to jedna lijepa i zgodna djevojka. – Da. Zato mi je i žao što se hvata s onim… – Klempavim mutantom…?

Nije ti palo na pamet da se ovdje ne radi o njemu, ni njoj, već o tebi i tvojoj nemogućnosti da prihvatiš to da naša djeca rastu…? Znam ja da naša djeca rastu, i trebaju rasti… ali ona je još mala, Duda. Mala je, vjeruj mi, ja znam, ja sam joj majka. Džabe joj njezinih metar i osamdeset – mala je. Tu je dijete – kaže i pokaže na čelo.

Nema tu ništa, da znaš. Niente. Vjetar. Propuh. Davno je to bilo kad je poslušala neki savjet. Tko sam ja da nju savjetujem… Ona je najbolja. Najljepša. Najpametnija. Naravno da misli da sve zna. Naravno da nema pojma ni o čemu. Misli da je klamidija biljka iz roda puzavica.

Naravno da nas očekuje težak i mračan period puberteta. I zato se ne čudi ako počnem uzdisati, i ako se zapitam što mi je sve ovo trebalo. A možda i nije naša..? Možda su je zamijenili u rodilištu…? Zar mora nositi onako kratku suknju? I što uopće rade do pola jedanaest vani…?

Inače, sinoć je zakasnila deset minuta. Deset minuta k’o deset godina. Posijedila sam za deset minuta. A ona ulazi, sva sretna, pa sve ’’hahahapihihihi’’, priča s nekim na mobitel, ni bok, ni ništa, samo prođe i zatvori se u onu svoju sobu… Moram hitno obaviti jedan pedagoški razgovor s njom, kažem ti. Al’ ništa okolišati, pčelica i cvjetić i tučak i prašnik, nego bum-tras, odmah da se zna što je što. Kad pomislim kakvih sve boleština danas ima – smuči mi se.

Pola sata je vježbala nastup. ’… A ako kaže, ali mama ja nisam znala, rekao mi je da me voli… a ja ću joj reći – nisi znala, je li…? Voli te…? Stvarno? A sjećaš se kad je mama pričala i pričala a ti nisi htjela slušati…’’ Dobro. Idem sad. Dok sam još u elementu. Da sve iznesem na dnevni red. Nemam ja ništa protiv, al’ neki red mora se znati. I kad i što i s kim i zašto… Što si rekla, što je mikoplazma, do kuće ću sve zaboraviti… Idem brzo. Tko zna što rade dok mene nema. Da je to neki fini dečko, ajde još, al’ druga je to vrsta. Muška. Klempava.