Je li moguć život bez smartphonea???

by | 5 listopada, 2015

SEKS I JAD KOLUMNA6

Subota popodne, divan dan, ženi mi se najbolji frend, sunce sja, ptice pjevaju… Drugi frend Nikola i ja idemo zajedno na svadbu. Problem je što nijedno od nas nema auto, a svadba nije u Zagrebu. Nikola dogovara sa svojim frendom Filipom da će nas on voziti. Filip me treba pokupiti u 15.30 kod Sheratona pa ćemo zajedno po Nikolu… Ne znam Filipa, ali čuli smo se preko mobitela, zvuči skroz simpa… Došlo je 15.30, ja čekam, uzimam mobitel u ruke za slučaj da nazove i kaže: “Ej, tu sam, gdje si ti?“ Vrtim svoj smartphone u ruci, auto se zaustavlja, simpa lik iz auta mi viče: “Ella…“ Prilazim autu, pune mi ruke stvari, nosim outfit da budem prekrasna na svadbi, u drugoj ruci moj divni mobitel… Otvaram vrata iiiiiiiii on završi na podu!!! Al’ ne na bilo kakvom podu, nego na divnom zagrebačkom asfaltu!!! Raspao se… Smireno skupljam dijelove, sve super, sve pet… Ulazim u auto, upoznajem se s likom, baš je simpa i duhovit, sastavljam ga, gledam u njega, okrhnut je, onako baš jako… al’ kaj sad, nije mu to prvi pad… Doduše nikad nije pao na asfalt i toliko se ogrebao, al’ nije to ništa strašno, ja imam svoj smartphone ponovno u jednom komadu i dalje je najljepši na svijetu…..

Pričamo tako Filip i ja i nakon 10-ak min kaže on meni: “Možeš, molim te, nazvati Nikolu?“ Uzimam mobitel, a kad ono… “Ne, ne mogu nazvati Nikolu… ON NE RADI, NEEEEEEEEE RADIIIIIIIIIIIIIIII!!!!“ Jesam li rekla da ne radi?!? Pali Ella svoj smartphone, zvukovi se čuju, al’ ekran crn, palim ga, gasim ga, ekran i dalje crn, naziru se samo neke mrljice… Pogleda me Filip svojim tugaljivim srnećim pogledom i krene zvati Nikolu, kaj sad, ja sa svojim ne mogu, al’ ima Filip iPhone pa zove. Nakon što je završio razgovor, okrenem se prema njemu i lijepo mu kažem: “Nemoj se ljutiti, ali ja ću ti sad neko vrijeme biti tužna, jako tužna, možda ću i plakati…“ Kaže meni Filip: “Nije bed, da se mom mobitelu to dogodi, ja bih se objesio na prvu vrbu!“ (Drag je dečko i simpatičan, al’ kako zna utješiti čovjeka, da bih riječ rekla.) I tako, pokupili mi Nikolu, ispričali mu što se dogodilo, on isto uspio nabaciti onaj tugaljivi pogled koji nikako ne pomaže. “Ajde Ella, bit će sve u redu, spremi mobitel u torbicu i zaboravi na njega!“, kaže mi Nikola. Teška srca sam ga poslušala. Nekako sam bila uvjerena da će, ako ga dovoljno dugo držim u ruci i pokažem mu koliko mi znači, ponovno pokazati svu raskoš svojih boja. Prolazimo mi tako kroz Cugovec, mjesto idealnog naziva za moje trenutačno stanje – daj mi da se nacugam i da zaboravim na to da moj ljubljeni mobitel ne radi!!!

Stižemo na odredište, spremamo se za svadbu, odlazimo u salu… Moj smartphone je sa mnom, u torbici, odlučila sam da ga neću uopće ni gledati, ni provjeravati je li dobro, kad ono, počinju stizati poruke, na Viber, na WhatsApp, netko me zove, čujem zvukove, ali ne mogu ništa, ništaaaa… Totalno sam nemoćna, ne mogu se javiti, ne znam tko me zove… Je l’ mi mama javlja da kaže kako je filana paprika super ispala i da dođem sutra na ručak, je l’ mi moj dragi javlja da je dobio na lotu i ako mu ne odgovorim u roku 15 min odlazi na Maldive bez mene, je l’ mi baka javlja da je trudna i da će mi roditi ujaka… Ne znam ništa, nemam pojma, čujem samo zvukove, a ja sam nemoćna i u neznanju… Al’ ajde dobro! “Ella, na svadbi si, ženi ti se najbolji frend, ne možeš sad biti shebana zbog moba… haloooo?!“ “Pa nego kaj?!“, kažem samoj sebi. “Nije kraj svijeta, ima i gorih stvari, popij koju kratku i zabavi se, mob će se do sutra oporaviti…“ I onda, ulaze mladenci u salu, svi vade mobitele i fotkaju ih, ja instinktivno posežem za svojim, sjetim se u kakvom je stanju i govorim samoj sebi: “Pusti ga, Ella, da se odmori, ne diraj ga!“ Kuliram se ja… Ajmo jest’, pit’ i plesat’, to je poanta svadbe… Nakon nekog vremena odlazim na WC… Divan WC, prepun ogledala… Gledam se ja i postanem svjesna gorke istine, pa ja ovakva divna prekrasna, bila sam čak i na frizuri i prvi put sam zadovoljna frizurom, imam nove štikle, novu haljinu… A ne mogu “opaliti” selfie u WC-u k’o svaka poštena djevojka?!?! Halooooo…. Život više nema smisla, crno mi je pred očima, baš onako kako je crn ekran mog smartphonea. Smirujem se opet, bit će još WC-a u životu, nije ovo ni prvi ni zadnji! Dođem za stol, vadim svoj mobitel, čisto da ga malo pomilujem, da mu kažem da mi je stalo i da bi bilo jako lijepo da se sad probudi!!! Kužiš ono, dosta zezancije, nije smiješno više!!! Zvukovi su i dalje tu, al’ slike nema… Nemaaaaaaaaaaa… Zvukovi poruka ubijaju…

Zovu frendovi: “Ajmo se foooootkaaat, evo ti moj mobitel!“, kaže jedan. Okinemo par fotki, fotke koma, kao da si fotografirao mačke u mraku. Jedino što se vidi su svjetleće oči. “Ajde uzmi moj mobitel!”, kaže drugi. Fotke još gore, svi izgledamo kao potomci čovječe ribice. Fotkamo se s trećim – gledam fotku i mislim si: “Ako ovako izgledam, bolje mi je da idem doma i pokrijem se plahtom po glavi!“ I onda me štrecne kod srca… Sjetim se svog mobitela, ma što mobitela, znate onaj suuuupeeeeer fotoaparat koji, osim što može fotkat’ suuuper fotke u bilo koje doba dana i noći, može i zvati i slati poruke i ići na internet jer, realno, moj mobitel je zapravo fotoaparat, najbolji fotoaparat ikad koji uz to služi kao smartphone. Da budem iskrena, zato sam ga i kupila, zbog kamere, zbog slike, ne zbog tona, a ton je trenutačno jedino kaj imam.

OK, zaboravim opet na svoj peh, zabavljam se plešem, pričam s frendovima o važnim životnim pitanjima u pauzi, k’o za vraga ne mogu niti piti jer mi baš večeras alkohol nekako loše sjeda, ali nebitno, atmosfera je super i na svadbi smo skoro do fajrunta.

Pred jutro tješim samu sebe, sve će to biti u redu, samo se moraš vratiti u Zagreb, staviti karticu u jedan stari mobitel koji imaš i javit ćeš svim bitnim ljudima što ti se dogodilo. Svatko tko ti je poslao poruku reći će ti što je htio i u ponedjeljak nosiš uređaj na servis, i ubrzo se nitko ovog neće ni sjećati.

Ulazim u stan, tražim stari mobitel, vadim karticu iz novog, rastavljam stari mobitel, kad ono u moj potrgani mobitel ide micro-sim, a u ovaj kartica normalne veličine, bez mogućnosti da nekako namjestim micro-sim u njemu. Zamračenje, ali ovaj put potpuno – bum, tras, gotovo, plačem, ne mogu se više uvjeravati da je sve u redu jer nije, hebeno ništa nije u redu!!!! Stari mobitel koji imam ne koristi ničemu. Da stvar bude bolja, drugi broj koji sam imala od srednje škole su mi ukinuli prije par dana jer nisam nadoplatila bon, fiksni telefon nemam, frendica koja živi blizu mene trenutačo nije u Zagrebu… Jesam li spomenula da je nedjelja?!? Što da radim??? Kako da se javim roditeljima? Kako da se javim dečku, koji btw. misli da je Facebook najveća glupost ikad izmišljena, e-mailove baš i ne provjerava, Skype samo kad se dogovorimo prethodno preko mobitela, dakle, komunikacija preko kompa ne dolazi u obzir… Kako da se javim najboljim frendicama? Jedna je na putovanju, druga nije baš neki fan društvenih mreža, treća, ne znam gdje je treća… Što da radim???? Realno, mogu trenutno umirati u najgorim mukama a da ni Hitnu ne mogu nazvati?!? Ni hebenu Hitnu??? Haloooo, jučer mi ni a kraj pameti nije bilo da bih mogla umrijeti zato jer mi je mobitel krepao??? Plačem k’o neka glupača jer ne znam što da radim, skupilo mi se već dovoljno privatnih sranja u zadnjih mjesec dana, a sad i moj smatphone!!! Osjećam se k’o Pale sam na svijetu i nema mi pomoći…

Nego, ljudi moji, što se to dogodilo s nama? Jesmo li stvarno postali toliko ovisni o mobitelima??? Pa rođena sam u vrijeme kad je fiksni telefon bio stvar prestiža i rijetko tko si ga je mogao priuštiti… Kako smo u tako kratkom razdoblju postali društvo ovisnika o mobitelima??? Zar smo se stvarno doveli u situaciju da krah našeg mobitela znači i naš osobni krah???